Tražim na tom licu osmijeh,
odavno ga tuga mori,
saznala je šta je život,
suze stale i ne govori.

Zvijezdo sjevernice,
noću na nebo što svijetiš,
da li ljubavne nemire
možeš ti da osjetiš?

Ima li dan za nas,
da otkrijem zašto sam živ?
Da bacim veo od tuge i zla,
da potpišem da sam ja kriv?
Ima li bar jedan dan za nas,
da otkrijem zašto sam živ?
Da bacim veo od tuge i zla,
da potpišem da sam ja kriv?
Prošlosti!

Kad varaš ti to prolazi,
a kad ljubim ja to ne valja.
Šta sam ti u životu, reci mi?

Kažem Lejdi, oči su ti zvijezde,
ostani bar noćas,
mrak će da me pojede.

I tonem u san duboki da nađem sebi mir,
bežim od ružne stvarnosti,
al’ vidim te tamo opet s njim,
pored mene prolaziš,
kao da me ne znaš odlaziš.
Odlaziš...

Pogledaj u mene, pogledaj u sebe,
postali smo ranjivi (postali smo ranjivi).
Pogledaj u mene, pogledaj u sebe,
nema više ljubavi (vidiš da smo stali).
Osjećam, tvoj strah u mene udara.

Hej, plavooka, hej, bosonoga,
šta li sada sanjaš ti?

Kad srce plati stari dug,
kad laste odlete na jug,
ja mogu s vrijemena na vrijeme
da ti budem samo drug.
Kad srce plati stari dug
i kada shvatiš da sam njen,
ti ljubav pocepaj i znaj da
sve je tren.

Ko zvezdana prašina ti si nestala,
sve što sam hteo je da ne budem sam
kad nestane taj divan san.
Ne, ne, ne, ne.